Titanic

Kako je zaista potonuo "Titanik"?

Jedno je sigurno - nije potonuo onako kako je prikazao reditelj Džejms Kameron u svom filmu "Titanik", niti bilo koja druga od preko 500 TV i bioskopskih ekranizacija i destine hiljada knjiga o potonuću najvećeg putničkog broda.



Zašto je toliko pažnje posvećeno ovom brodu kada je bilo i većih pomorskih katastrofa?
Na brodu "Lusitanija" je 1916. poginulo 1200 civila. Danas znamo da su ga perfidno potopili Englezi kako bi SAD ušle u Prvi svetski rat "ubedjene" da su njihov brod napali Nemci? Ili veliki putnički brod "Empress of Ireland", gde je poginulo 1000 ljudi. Po mornaričkim arhivima oko 65 000 brodoloma zabeleženo je u poslednjih 400 godina.
Ali "Titanik" je predstavljan kao legenda. I to legenda stvorena na neistinitim činjenicama. Tako na završnoj špici poslednje holivudske ekranizacije piše: "Likovi , mesta i dogadjaji u ovom filmu su izmišljeni. Svaka sličnost sa stvarnim dogadajajima ili ličnostima , živim ili mrtvim, sasvim je slučajna".
Dakle, ako je sve izmišljeno zašto je korišćen veristički rediteljski pristup i imena stvarnih putnika? Zašto je toliko pažnje poklonjeno vernoj i skupoj konstrukciji čitavog broda, detaljima u enterijeru, u kostimu, pažljivo su kopirani stolnjaci, tanjiri, escajg, jelovnici sa stvarnog Titanika?
Zašto skupi specijalni efekti koji su imali za cilj da prikažu maksimalno veristički sam čin potapanja i dramu koju su putnici doživeli? Najzad, ne reče li sam reditelj Kameron da on i nije pravio film katastrofe, već ljubavni film o dvoje putnika, Kejt i Džeku? Naravno, oni se u stvarnosti verovatno nikada nisu sreli, jer su imena nasumice izabrana sa spiska putnika. Ili kako to da je lik kapetana Edvarda Smita veoma bledo obradjen? Nije li drama tog čoveka bila najveća?
Uz sve to film je pratio i izuzetan globalni medijski publicitet, a koštao je čak 200 miliona dolara.
Najzad, u filmu koji je ipak fikcija, pojavljuju se i neki stvarni putnici, koji su igrali izuzetnu ulogu u američkom društvu toga vremena. To su pre svih najbogatiji ljudi toga vremena: Džon Džejkob Astor, Benjamin Gugenhajm i Izador Straus i još neki. Njihovi poslednji trenuci života na Titaniku dati su na osnovu podataka koji su preuzeti iz priče u medijima, ali koja se danas ipak otkriva kao netačna.
Da li je onda toliki publicitet slučajno ili namerno skretanje pažnje sa istine? Pogledajmo neke činjenice kojima su se pozabavili revizionisti

TITANIK JE POTONUO VEOMA BRZO

Da podsetimo, ostaci Titanika prvi put su otkriveni 1985. godine kada se istraživač Robert Balard spustio na dubinu od 4000 metara i snimio ih. Mesto potonuća je locirano na oko 600 kilometara jugoistočno od Njufaundlenda. Ipak veliki broj delova broda posebno delovi korita nedostajali su pa se verovalo da se korito prilikom pada na dno raspalo na veliki broj manjih delova koji su se razleteli dalje.
Tada se verovalo da brod prepukao na dva dela pri čemu su se odvojile samo pramac i krma. Inače, svi brodovi napravljeni u to vreme, mogli su nakon havarije i eventualnog odvajanja krme od pramca ostati u delovima da plutaju na vodi dovoljno dugo dok im ne stigne pomoć. Zato su mnogi putnici pohrlili ka krmi, verujući da ona neće potonuti. U to ih je verovatno uveravao i sam konstruktor broda Tomas Endrijus, koji je bio na brodu. To je verovao i sam Astor koji je navodno odbio da se ukrca u prvi čamac koji mu nudjen.
Ali, avgusta 2005. istraživači koje je finansirao History Channel otkrili su pola kilometra dalje od krme i pramca delove korita i to dva prilično dobro očuvana dela dužine 12 i 27 metara koji su nekada činili celinu. Na delu korita u neposrednoj blizini kotlarnice uočljivo je primetno oštećenje. Sada se ispostavlja da se brod raspao na tri konstrukcione celine. Prvo se odvojilo korito broda, a onda je došlo do razdvajanja krme i pramca. Tako odvojena i oštećena krma mogla je plutati na vodi najviše pet minuta, a ne 15 do 20 kao što se ranije mislilo i kao što je u poslednjem filmu prikazano. Pošto je bila prepuna ljudi njihova agonija je trajala mnogo kraće. Čitav brod je nakon pucanja korita potonuo možda samo za dvadeset minuta.
"Ranije smo mislili da je brod pukao jer je potonuo, a sada znamo da je potonuo jer je prethodno pukao", kaže istoričar Dejvid Braun.
Izgleda da je "Titanik" pretrpeo nezamislivo jako razarenje što je moglo biti posledica direktnog udara u ledeni breg pri punoj brzini od 22 čvora. Ali, da se podsetimo još jednom, u filmu "Titanik" brod nije udario punom snagom u santu leda, koju dežurni oficiri nisu na vreme primetili jer navodno nisu imali durbin, već su uspeli da motore potpuno zaustave. Brod je udario u breg gonjen samo silom inercije.
"Bila je tamna noć bez mesečine... Osmatračnica nije imala durbin, jedini je ostao u Sautemptonu" izjavio je Frederik Fleet pred istražnim Senatom SAD. Fleet je bio taj koji je na osmatračnici prvi ugledao ledni breg. Po njegovom svedočenju mašine su zaustavljene i pokrenute unazad, a brod zaokrenut na levo. Ali sudar je bio neizbežan.
Fleet je nekim čudom uspeo da se spasi i nastavio je da plovi na drugim brodovima kao mornar sve do 1936. Pred kraj života radio je kao prodavac novina u Sautemptonu. Zbog "porodičnih problema" obesio se 1965..
Kako je moguće da tako skup i luksuzan brod nema durbina? Deluje li to glupo?
Da stvari nisu jasne pokazuju i protivrečne izjave brodolomnika o tome kako je brod prepukao. Jedan putnik je izjavio da je u trenutku udara u santu "imao osećaj da se kotrljaju preko milion kamenova. ", dok većina nije osetila ništa ili samo lako podrhtavanje.
"Naprsnuće i potonuće Titanika, nikada nije bilo tačno oslikano", tvrdi Parks Stivenson, istoričar i istraživač.
Zato ekipa stručnjaka sada pokušava da po svakoj izjavi očevidaca napravi kompjutersku animaciju kako bi otkrili šta se stvarno dogodilo.

DA LI JE TITANIK UOPŠTE UDARIO U LEDENI BREG?

Novine su objavile i snimak navodne sante leda koji je napravio tegljač "MacKay-Bennett" iznajmljen od kompanije White Star Line, kada je poslat da pogleda ima li još preživeligh u vodi. Na ledu su se navodno videli crveni i crni tragovi farbe, pa su oni pretpostavili da je to taj ledeni breg.
Ali, ko je tada kontrolisao medije? Upravo oni koji ih kontrolišu i danas. Moćni korporativni trustovi.
Zato se danas pojavljuju spekulacije da je ogromno oštećenje brodskog korita baš u delu gde se nalazila kotlarnica možda nastalo razornom eksplozijom u skladištu uglja. Neki veruju da je u samoj izradi broda namerno napravljen konstrukcioni propust, kako bi se brod brže raspao, te da je Titanik od početka bio predodredjen za samo jedno putovanje.
Nikada nije utvrdjen tačan broj putnika koji su bili ukrcani an Titanik, pa se uvek kaže da se "veruje da je bilo ukrcano 2.227 ljudi". Nikada fizički nije potvrdjeno da je poginulo baš 1500 ljudi. Mnogi leševi nikada nisu pronadjeni.
Da li je brod sa ojačanim čeličnim koritom, navodno gradjen da bude nepotopiv, mogao uopšte da doživi takvo oštećenje osim ako nije baš punom brzinom udario breg koji se na slici pokazuje? Kako je iskusan kapetan to sebi mogao da dozvoli? Jer kapetan Edvard Smit je 40 godina plovio tim putem i verovatno napmet znao za svaki ledeni breg.
Zašto je na brodu bilo manje čamaca? Ako u svaki može da stane i do 70 ljudi i ako je brod tonuo čitava 2 sata, zašto su spuštani poluprazni?
Najzad, kako to da je brod bio opremljen samo belim signalnim raketama, a ne i crvenim koje označavaju poziv za pomoć? Bele rakete to ne znače.
Najzad, da nije možda čitava priča izmišljena i umožena stotinama puta u filmovima u desetinama hiljada knjiga i članaka kako bi se prikrio pravi razlog potonuća, možda namerna sbotaža?
No, pre nego što pogledamo kome je bilo u interesu potapanje ovog broda, dodajmo još jedan zanimljiv detalj.


FIKTIVNI BROD POSTAJE STVARNOST

Još 1898. godine pisac po imenu Morgan Robertson smislio je priču o prekookeanskom brodu većem od svih do tada napravljenih brodova. Priču je nazvao "Futility". Kasnije je preimenovana u "The wreck of Titan".
Taj brod iz knjige imao je frapantne sličnosti sa jednim brodom koji je zaista izgradjen u jednom britanskom brodogradilištu 14 godina kasnije.
Robertsonov izmišljeni brod imao je 70 000 tona zapremine, a stvarni brod 66
000.
Robertsonov je bio dug 800 stopa, a stvarni 882 stope.
Oba broda su imala tri ogromna pogonska propelera i mogla da razviju brzinu od 24, 25 čvora.Izmišljeni brod je imao 40 000 konjskih snaga, a pravi 45 000.
Oba broda su mogla da nose 3000 ljudi. Oba broda su smatrana za nepotopive i imala su čamce za spasavanje samo za deo putnika.
Robertsonov izmišljeni brod je jedne hladne aprilske noći udario u ledeni breg u severnom Atlantiku. Stvarni brod je noću 14 . aprila 1912. (u 23.40 ), po zvaničnoj verziji, udario u ledeni breg, takodje u severnom Atlantiku.
Agonija broda koji tone u Robertsonovoj priči trajala je 2 sata. I stvarni brod je nakon oštećenja tonuo 2 sata, po zvaničnoj verziji, ali stvarno mnogo brže.
Ali ni to nije sve. Robertson je svoj brod, verovali ili ne, nazvao Titan. Stvarni brod se zvao ... Pogadjate, zar ne?
Titan je putovao iz Njujorka za Liverpul, a Titanik iz Sautempona za Njujork.
Evo kako je Robertson opisao nepotopivi brod Titan u svojoj knjizi:
"Sa mosta inženjerske sobe i sa mnoštva drugih mesta na palubi 92 vrata od 92 vodootporna odeljka mogla su biti zatvorena za samo pola minute okretanjem poluge. Vrata su se takodje automatski zatvarala u kontaktu sa vodom. Sa devet potopljenih odeljaka brod je mogao i dalje da plovi i kako nije postojala takva mogućnost da se oni toliko napune vodom, parobrod Titan smatran je praktično nepotopivim!".
Za razliku od Robertsonovog broda Titan je imao 15 vodootpornih odeljaka, Titanik je imao samo 9.
Dakle, ideja za savršen zločin je već bila u formi scenarija, trebalo ga je samo izrežirati preko kontrolisnaih ljudi i kontrolisanih medija. Ali, gde je motiv za zločin?

A STVARNI NOVAC POSTAJE FIKTIVAN

Američka centralna banka, Federalne rezerve (FED), danas je svakako najmoćnija institucija u svetu. Datum njenog formiranja 1913. danas se smatra početkom Novog Svetskog Poretka. To znači da se globalni tokovi novca i svetske ekonomije diktiraju od jedne grupe privatnih bankara Jer, FED je, iako ga je osnovala država SAD i većina Amerikanaca misli o njima kao državnoj banci, zapravo privatna banka koja ima svoje deoničare. Pored dve stotine malih banaka, glavi deoničari su nekoliko najmoćnijih porodica u svetu. Tolika količina bogatstva u rukama pojedinaca nije zabeležena u ljudskoj istoriji.
U svojoj knjizi "Secrets of the Federal Reserve" (koja se može preuzeti ovde), Eustace Mullins piše da su se 1910. sedmorica uticajnih svetskih bankara sastala na Ostrvu Džekil pored obale Džordžije kako bi razradili plan o osnivanju moćnog bankarskog kartela.
Tako su se sastali senator Nelson Oldrič i Frank Vanderlip, kao zastupnici poslovne imperije Rokfelera, Henri Dejvidson, Čarles Norton i Benjamin Strong predstavljali su J.P. Morgana, a Paul Varburg je došao ispred evropske bankarske dinastije Rotšild.
Kartel je imao za cilj da ostvari monopol u poslovima sa izdavanjem potvrda na deponovano zlato ili srebro. Ovim poslom bavile su se do tada mnoge privatne banke kao i državni trezor, a papirne dolarske novčanice iz tog vremena tako su se i zvale - zlatni ili srebrni dolari.



Izdavanje ovih dolara bio je i za privatne bankare i za državni trezor unosan posao, a Zakon o zlatnom standardu iz 1900. (Gold standard act) obavezivao ih je da za svaku izdatu novčanicu moraju imati stvarno zlatno ili srerbno pokriće. Ovaj zakon izgurao je 1900. predsednik Mekinli koji je ubijen 1901. kada je u njega pucao jedan poljski Jevrejin, komunistički aktivista. Na njegovo mesto, bez izbora, seo je potpredsednik Teodor Ruzvelt, najmladji predsednik u istoriji SAD, koji je svojom politikom upravo najviše ojačao privatne fondacije i bankare, ukinuvši ovaj zakon.
Te su potvrde predstavljale pravi novac. Na primer "Two Dollar Silver Certificate", koji je izdala banka u Novoj Engleskoj značila je da Trezor SAD mora da isplati donosiocu dve unce srebra. Banknota "One Dollar Silver Note" je bio zamena za jednu uncu srebra. Ili "Ten Gold Dollars", zbačilo je pola unce zlata te 1912.
Mnogo ovakvih novčanica ostalo je potopljeno i na Titaniku za njih nikada nije isplaćeno zlato i srebro. Dakle ono je zauvek ostalo u državnom trezoru ili kod privatnog bankara. Ovo je bio odličan argument pomenutoj grupi sa Ostrva Džekil da dve godine kasnije pokaže američkim kongresmenima kako je važno da se izdavanje novčanih sertifikata koncentriše na jednom mestu u Sistemu Federalnih Rezervi koje bi bile oficijelna američka centralna banka.
Kartel je želeo, ne samo da ima monopol u ovom poslu, već i da dobije pravo da izdaje dolare bez stvarnog zlatnog pokrića, odnosno da vodi "elastičnu monetarnu politiku". To je značilo da bankari imaju mogućnost kreditiranja novcem koji nema zlatno i srebrno pokriće. Ovaj novac se naziva spekulativnim novcem tj. izmišljenim.
Nameri kartela da peruzme kontrolu nad poslovima centralne banke žestoko su se protivili oni koji su svoje pozicije već izgradili na stvarnom kapitalu. Tu su se najviše isticali trojica najbogatijih:Džon Džejkob Astor, Izador Štraus i Benjamin Gugenhajm.



TRI GLAVNE ŽRTVE?


Džon Džejkob Astor je u to vreme bio najbogatiji čovek na svetu. Njegova imovina se tada procenjivala na oko 500 miliona dolara, sto bi danas iznosilo oko 11 milijardi dolara. Njegov pradeda još obogatio se trgovinom krznima i Astori su bili nesporno najuticajnija dinastija, ne samo u u SAD već i u svetu. Sa svojim rodjakom Vilijamom Valdorfom Astorom sagradio je i elitni hotel Valdorf-Astorija. Iz špansko- američkog rata, 1898. Dž.Dž. Astor je poneo čin pukovnika. Obilato je finansirao američku vojsku dajući joj na raspolaganje sopstvenu imovinu kao i svoju privatnu jahtu na koju je instalirana artiljerija. Astor je važio za velikog američkog patriotu.
Kada se razveo od svoje prve žene i oženio devojkom od 18 godina, koja je bila mladja od njegovog sina, bio je to prvorazredni skandal za tada hrišćansku i puritansku Ameriku koja se podelila u stavovima. Da bi izbegao takvu atmosferu, par je otputovao u Egipat, a zatim u Francusku. Za povratak u Ameriku kupili su karte prve klase na Titaniku.




Izvor http://www.zabavnik.net/index.php?PHPSE ... pic=2661.0